From: http://www.spc.rs/
Насловна
Вечерње причешће
18. март 2011 - 10:34
Home
Evening Communion
18. March 2011 - 10:34
The first and basic characteristic of the Liturgy of the Presanctified gifts is that it is the evening service. On the formal point of view it is a service of Communion, which is held after evening. In its earliest development it was devoid of ceremony you have today, so that its relationship with daily evening was even more pronounced. One wonders, therefore, the first question about the character of the Liturgy evening. But we know that in the Orthodox tradition, the Eucharist is always preceded by a period of fasting. This general principle explains the fact that the Eucharist, according to this different from all other services not specified his lesson, since the time of its service primarily depends on the nature of the day, which should be served
Tipik stipulates that the Eucharist is the great holiday serves a very early because Vigil performs the function of fasting and preparation. На мање празнике без бденија, Евхаристија се помера за касније тако да - бар теоретски - у данима преко недеље она треба да се служи у подне. On holidays no less vigil, the Eucharist is moved to later so that - at least in theory - in the days through the week it should be served at noon. Најзад, у данима када је прописан строг и потпун пост у трајању од једног дана, Св. Finally, in the days when prescribed by a strict and complete post for one day, Sv. Причешће - које на одређен начин „прекида" пост - прима се увече. Значење свих ових прописа, који су, данас, сасвим заборављени или занемарени, је просто: Евхаристија, будући да је увек крај припреме и испуњење очекивања, има своје време служења или каирос , у зависности од дужине потпуног поста. А овај последњи или је изражен у свеноћном бденију или у индивидуалном посту. А пошто су среда и петак за време Великог поста дани потпуног уздржавања, служба причешћа, која је испуњење тога поста, постаје вечерња служба или вечерњe славље. Иста је логика примењена и за Бадње вече и навечерје Богојављења, такође дане потпуног поста, када се Евхаристија служи после вечерња. Communion - which in a way "to cease" post - received in the evening. The meaning of these regulations, which are now quite forgotten or ignored, is simple: the Eucharist, as is always the end of preparation and fulfillment of expectations, has its time of service or kairos, depending on the length of the full post. And the last, or is expressed in svenoćnom bdeniju or the individual post. And since the Wednesday and Fridays during Great Lent days of complete abstinence, the service of communion, which is the fulfillment of that post, became the evening service or evening celebration. The same logic is applied and for Christmas Eve and Epiphany navečerje also the days of complete fasting, when the Eucharist is used after the evening.
Ако се Бадње вече или навечерје Богојављења догоди у суботу или недељу, који су по православној традицији евхаристички дани, „потпуно" уздржавање се продужава до петка. Још један пример: Ако сс Благовести догоде у било који дан Великог поста од понедељка до суботе, прописано је да се Евхаристија служи после вечерњег богослужења. Ова правила, која се многима данас чине архаичним и неважним откривају основни принцип православне литургичке духовности: Евхаристија је увек крај припреме и испуњсњс очекивања, а дани потпуне уздржљивости и пост, будући да је најинтензивнији израз Цркве као припреме, бивају „крунисани" вечерњим причешћем. If Christmas Eve and Epiphany navečerje happens on Saturday or Sunday, which the Orthodox tradition evharistički days, "full" support will be extended until Friday. Another example: If ss Annunciation happen at any day of Great Lent, Monday through Saturday, provided The Eucharist is to be used after the evening worship. These rules, which many today are archaic and irrelevant reveal the fundamental principle of Orthodox liturgical spirituality: The Eucharist is always the end of preparation and ispunjsnjs expectations, and the days of complete abstinence and fasting, as the most intense expression of the Church as preparation, are "crowned" the evening communion.
За среду и петак Великог поста Црква прописује потпуно уздржавање од хране до заласка сунца. For Wednesday and Friday Great Lent Church provides complete abstinence from food until sunset. Због тога су ови дани издвојени као подесни за посно причешће, које је као што смо напоменули, једно од суштинских средстава или „оружја" посне духовне борбе. Дани усредсређеног духовног и телесног напора обасјани су очекивањсм предстојећег причешћа Телом и Крвљу Христовом. Ово очекивање подржава наш напор, духовни и телесни. Оно га чини усмереним на радост вечерњег причешћа. „Подигнућу очи моје према висини откуда ми долази помоћ". Because the days are allocated as suitable for fasting Communion, which as we mentioned, one of the essential resources or "weapons" lean spiritual struggle. Usredsređenog days of spiritual and physical efforts are illuminated očekivanjsm upcoming Eucharist the Body and Blood of Christ. This expectation supports our effort, the spiritual and physical. It makes it directed to the delight of the evening communion. "raise up my eyes to the height whence comes my help."
И тада, у светлу сусрста са Христом, како је озбиљан и свечан дан који треба да проведем у свакодневном послу. And then, in the light susrsta with Christ, as a serious and solemn day that should be spend in your daily work. Како сићушне и незнатне ствари, које испуњавају моју свакидашњицу, на које сам толико навикао да на њих и не обраћам пажњу, добијају потпуно ново значење. How tiny and insignificant things that meet my everyday life, that I'm so used to them and not pay attention, get a whole new meaning. Свака реч коју изговорим, свако дело које учиним, свака мисао која прође кроз мој ум, постаје важна, јединствена, неопозива. Every word you utter, every action you make, every thought that passes through my mind, it becomes important, unique, irreversible. Она је или „на линији" мога очекивања Христа, или јој је противна. Само време, које ми тако лако траћимо, открива се у свом пуном значењу као време спаса или осуде. Цео наш живот постаје онаквим каквим га је Христос учинио када је дошао у овај свет - вазнесење к Њему, или бежање од Њега у таму и пропаст. It is either "on line" my expectations of Christ, or who is against. Only time we wasting so easy, it is revealed in its full meaning as a time of salvation or condemnation. Our whole life becomes the way he did it was when Christ came in this world - Ascension to him, or running away from him in the darkness and destruction.
Нигде није боље и пуније откривено право значење уопште поста, и Великог поста, него у данима вечерњег Причешћа - значење не само Поста него и Цркве и хришћанског живота у њиховој свеобухватности. Nowhere is better and more fully revealed the true meaning of fasting in general, and Great Lent, but in the days evening Communion - meaning not only posts but also the Church and Christian life in their comprehensiveness. Целокупан живот, целокупно време, нада, узношење, сама васељена - у Христу су постали очекивање, припрема, нада и узношење. Entire life, the whole time, hope, glorification, the universe itself - in Christ have become an expectation, preparation, hopes and glorification. Христос је дошао, Царство Божије наступа! Christ came, the kingdom of God shows! У „овом свету" можемо само наслућивати Славу и радост Царства небеског, а ипак као Црква, ми у духу већ живимо у томе Царству и окупљамо се за трпезом Господњом, где у дубини срца сазерцавамо Његову нестворену светлост и сјај. Ово нам је наслућивање дано да бисмо могли желети и волети Царство Божије и жудети за савршенијим заједничарством са Богом у предстојећем „дану без вечери", и сваки пут, опет, пошто смо окусили „мир и радост Царства нeбеског", враћамо се у овај свет и поново се налазимо на дугом, уском и тешком путу. Од славља се враћамо у живот поста, у живот припреме и очекивања. Очекујемо вечер овог света у коме ћемо учествовати у „тихој светлости свете Божијe славе", почетку који неће имати краја. In "this world" we can only guess glory and joy of the Kingdom of Heaven, and yet as a church, we already live in the spirit of that kingdom and gather up the table of the Lord, where the depth of my heart sazercavamo His uncreated light and shine. This was a hint given that we could want and the Kingdom of God to love and yearn for a more perfect communautarist with God in the upcoming "day without evening", and each time, once again, having tasted the peace and joy of the Kingdom of Heaven ", we return to this world and once again we are on long, narrow and difficult road. The celebration will return to the life of fasting, the life of preparation and expectation. We expect an evening of world in which we participate in "quiet light of the holy glory of God", which initially will have no end.
Преузето из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана Taken from The Great Old priest Alexander Šmemana
**************************************************************
Liturgy of Presanctified Gifts: the meaning of fasting and communion
18.
18.
март 2011 - 9:30
March 2011 - 9:30
Два значења причешћа Two meanings of the Eucharist
Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумсвањe и, пошто јe спeсцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Of all liturgičkih rules relating to the Great Fast, is one of decisive importance for its razumsvanje and, as spescifično for Orthodoxy, is in many ways the key to understanding the Orthodox liturgical tradition. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. It is a rule that prohibits Liturgical posts during the week. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка - са једним изузетком - на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Clearly indicated: The sacred liturgy can not under any circumstances to speak during the fasting from Monday to Friday - with one exception - the feast of the Annunciation, if it happens in these last days. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова . Wednesday and Friday evening is a special communion service: called the Liturgy of Presanctified gifts.
Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних" и „заупокојених" литургија током целог Поста. The meaning of this rule is so forgotten that is not observed in many parishes, particularly those who were exposed to Latin and Western influence, and has increased with daily service to the "private" and "zaupokojenih" liturgy throughout the posts. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа" и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. And where is the rule and held, has not made any effort to overcome the formal adherence to "rules" and understand its spiritual meaning, the deep logic of Great Lent. It is, therefore, to further explain the meaning of this rule goes beyond the Great Lent and explains the entire Orthodox liturgical tradition.
У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристијс са пошћењем. In general terms, here we have an expression and application of a bit liturgičkog principles: discrepancies Evharistijs with fasting. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. In order, however, understand the meaning of this principle, we must not start with fasting than with the Eucharist. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. In the Orthodox tradition, which in this profoundly different from evharističke theology and practice of Western Catholicism, the Eucharist has always had a festive and joyful character. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава - у сасвим реалном смислу - Његовог Васкрсења. It is, above all, holy mystery of Christ coming and presence among students and hence the celebrations - in a very real sense - His Resurrection. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ" Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба"; то је вечити извор „експерименталног" и „егзистенцијалног" знања Цркве о Васкрсењу. Indeed, the arrival and presence of Christ in the Eucharist, the Church as proof "of His Resurrection. It is the joy of burning hearts of the apostles when they are on their way to Emmaus, Christ showed" the breaking of bread and this is the eternal source of "experimental" and " existential "knowledge of the Church of the Resurrection. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена". Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. The students did not really see the resurrection, however, believed in him, not because it is a fact learned, but because they saw the risen Lord, when "the door was closed." He appeared among them and participated in their meal.
Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца", исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показујс „у ломљењу хлеба". The Eucharist is the same coming and presence, the same joy and inflammation of the heart, "as irrational, and absolute knowledge that the risen Lord pokazujs" in the breaking of bread ". Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан - дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. This joy is so great that, for the early Church of the Eucharist was not one of ordinary days, but the Lord's Day - a day that is beyond time, because in the Eucharist, but sees the Kingdom of God. Сам Христос јс на Тајној вечери рекао својим ученицима да им јс даровао Царство да би могли ,да једу и пију у Његовом Царству". Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме". I js Christ at the Last Supper he said to his disciples that they gave js Empire to be able to eat and drink in His Kingdom. "Because the Eucharist is the presence of the risen Lord who ascended into heaven and sits at the right hand of the Father, it is therefore, participation in the Kingdom by the "joy and peace in the Holy Spirit." Причешће је „храна бесмртности", „небески хлеб", а приближавање Светој Трпези је истинито вазнесењс на небо. Communion is the "food of immortality," "heavenly bread", and approaching the holy table is true vaznesenjs to heaven. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. So is the Eucharist Feast of the Church, but, rather, the Church as a holiday, the joy of Christ's presence, as well as participation in the eternal joy of the Kingdom of God. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће" - у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству..." Every time the Church is the Eucharist, it is "at home" - in heaven, it is there where it exalts Christ ascended that we might "eat and drink to His table in His Kingdom ..." Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. So we can understand why the Eucharist is incompatible with the post, because the post, as we continue to see - the main expression of church in state Travel, and only when it is on its way to the Celestial Empire. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". The "sons of the Empire," says Christ, "I can not fast while the Bridegroom is with them."
Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? So why, then, maybe someone will ask, gives Communion in the days of fasting during the Liturgy of the Presanctified gifts? Да ли се то противи наведеном принципу? Whether it is contrary to these principles? Да бисмо одговорили на ово питањс, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. To answer this pitanjs, need to take into consideration other aspskt Orthodox understanding of Communion, its importance as a source of power which keeps our spiritual power. Ако је свето Причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери" у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи , имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света" још није предао. If the Holy Communion, as we have seen, the fulfillment of all our accomplishments and efforts, a goal we seek, the ultimate joy of our Christian life, it is also the source of the necessity and the beginning of our spiritual effort, a divine gift, which allows us to know that we want and strive for "more perfect communautarist the day without evening," the kingdom of God. For the kingdom, although there has been, but out of the Church, should be completed and in its perfection projavljeno at the end of time when God will fulfill all the stuff himself. We know and advance to participate. We are now taking part in the Kingdom to come, we have a hunch and a foretaste of glory and bliss, but we are still on earth, and our entire earthly existence is a long and often arduous path to the final Day of the Lord. We need to this way help and support, strength and consolation, because the "prince of this world" has not yet been released. Баш напротив. Quite the contrary. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Knowing that Christ will defeat him in preparing the final battle against the fierce God to be torn from him as much as possible. Ова је битка тако тешка, а „врата адова" тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу" и о мало њих који могу да њим иду. This battle is so difficult, and "door adov" so powerful that we have Christ speaks of the "narrow road" and the few who can go to him. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна" која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили свето Причешће ми се молимо: In this struggle, our main help the Body and Blood of Christ, is "the pressing food" that keeps us spiritually and, despite all the temptations and dangers, it seems to be followers of Christ. As we receive Holy Communion we pray:
„... дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, "... Let these gifts are for me the healing of soul and body,
на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, the odgonjenje each opponent, the enlightenment of the eyes of my heart,
на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, the peace of my mental powers, the nepostidnu faith, to love without hypocrisy,
на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, to meet premudrošću, the maintenance of thy commandments,
на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога... umnoženje the divine grace and Thy Thy Kingdom for adoption ...
Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце ... Do not destroy me, my Creator, but come into my limbs, veins and heart ...
да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, to every evil and every bodily passion fled from me like from fire,
кроз причешће постајем Твојим обиталиштем ..." through the Eucharist becomes your dwelling place ... "
Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је - по Еванђељу - зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. If Lent and fasting increased mean fight, that is - according to the Gospel - because we are faced with evil and all its powers, and we therefore need help and the power of the divine fire. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. That is the meaning of the special Lenten Communion with pre-sanctified Gifts ie. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече. Gifts sanctified the Eucharist last week and kept at the altar for the communion of the faithful on Wednesday and Friday night.
У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. In the lean days of the Eucharist is not served because this service was a constant rise of joy, however, in the Church there is a continuous presence of fruit Eucharist. Исто као што се „видљиви" Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као света Тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна" и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста. Just as the "visible" Christ ascended to heaven and it was invisibly present in the world, or Passover which is celebrated once a year, and its rays illuminate the whole life of the Church, or Kingdom of God is yet to come but is already among us, the same it is with the Eucharist. As the world mystery and celebration of the Kingdom of God, Feast of the Church as it is incompatible with fasting and do not speak up during the Great Lent. The grace and power of the Empire, which already operates in the world, like our "the pressing food and weapons in our spiritual warfare, it is in the center post, it is, indeed, heavenly manna that keeps us in life during our journey through the wilderness of the Great Lent.
Два значења поста Two meanings of fasting
Поставља се питање: ако се Евхаристија не подудара са постом, зашто се ипак њено служење прописује у суботу и недељу Великог поста, и то без „прекидања" пошћења? У овоме изгледа као да Црквени канони противрече један другом. Док неки од њих забрањују пост у недељу, други забрањују да пост буде прекидан током свих четрдесет дана Великог поста. Ова противречност је само привидна, јер два правила, која се на први поглед узајамно искључују, у ствари третирају два сасвим различита значења садржана у термину поста. Ово је важно да се разуме, јер ми овде откривамо православну „философију поста", неопходну за наш целокупан духовни напор. The question is: if the Eucharist does not match the post, why still provides this service on Saturday and Sunday of Great Lent, and without "breaking" fasting? This seems to contradict the canons one another. While some of them prohibit post On Sunday, another prohibiting the post being interrupted during the forty days of Great Lent. This contradiction is only apparent because the two rules, which at first glance, mutually exclusive, in fact, treat the two quite different meanings contained in the period of fasting. This is important to to understand, because here we find the Orthodox "philosophy became" necessary for our entire spiritual effort.
Постоје два пута и начина поста и они имају корен у Св. There are two paths and how fast they have roots in St.. Писму и Св. Scripture and Holy. Предању. Tradition. Они одговарају двојаким стањима и потребама човека. They correspond to a twofold situation and needs of man. Први може бити означен као тотални пост. The first can be labeled as a total post. Он се састоји у потпуном уздржавању од јела и пића. It consists in the complete abstinence from food and drink. Други би се могао означити као аскетски пост јер се, углавном, састоји од уздржавања само од одређене хране и од битног смањења дијеталног режима. Тотални пост, по својој природи, је по трајању кратак и ограничен је на један дан или чак на део дана. Others could be described as austere post because, generally, consists of only abstinence from certain foods and the significant reduction in the dietary regime. Total post, by its nature, is short in duration and is limited to one day or even on the day. Још од самог настанка хришћанства, он је био схваћен као стањс припреме и очекивања - стање духовне концетрације на оно што треба да дође. Since the very beginning of Christianity, he was seen as stanjs preparation and expectations - a state of spiritual concentration on what is to come. Овде физичка глад одговара духовном очекивању испуњења, „отварању", и припреми целог људског бића за радост која се приближава. Стога у литургичкој традицији Цркве наилазимо на тотални пост као на последњу и коначну припрему за Велики пост, за одлучујући духовни догађај. Налазимо га, на пример, уочи Божића и Богојављења, а изнад свега, у Евхаристичком посту, суштинском виду наше припреме за месијанску гозбу за трпезом Христовом у Његовом Царству. Евхаристији увек претходи овај потпуни пост, који може да варира у трајању, али који за Цркву представља неопходни услов за примање светог Причешћа. Многи погрешно разумеју ово правило и у њему не виде ништа друго него некакав архаични пропис, и питају се зашто празан стомак треба да буде предуслов за примање Св. Тајне. Сведено на физичко и грубо „физиолошко" поимање, и схваћено само дисциплински, ово правило, разуме се, губи своје значење. Here, physical hunger suits pending spiritual fulfillment, "opening", and the preparation of the entire human beings for the joy that is approaching. Liturgičkoj Therefore the tradition of the Church we find the total post as the last and final preparation for Lent, the crucial spiritual event. It is found, For example, on the eve of Christmas and Epiphany, and above all, in Evharističkom post, essential form of our preparation for the messianic banquet at the table of Christ in His Kingdom. Eucharist always precedes the full post, which can vary in duration, but that the Church is necessary condition for receiving Holy Communion. Many misunderstand this rule and it does not see anything other than some archaic law, and wonder why an empty stomach should be a prerequisite for receiving Holy. Secrets. Reduced to physical and rough "physiological" conception, and understood only discipline, this rule, of course, has lost its meaning. Римски католицизам је већ одавно духовни смисао поста заменио јуридичким и дисциплинарним смислом (нпр. право на „ослобођење" поста, као да је пост потребан Богу а не човеку!). Стога није чудновато да је у садашње време у римокатолицизму у потпуности укинут „евхаристички" пост. Roman Catholicism has long since replaced the spiritual meaning of fasting juridical and disciplinary sense (eg entitlement to "liberation" of fasting, as if the post needs to God and not man!). It is no wonder that at the present time in Roman Catholicism completely abolished "evharistički "post. Ипак, по свом правом значењу потпуни или тотални пост представља главни израз онога ритма припреме и пуноће којима Црква живи пошто је она и „очекивање" Христа у „овом свету" и улазак овог света у „свет који долази". Овде можемо да додамо да се у раној Цркви овај потпуни пост називао изразом позајмљеним из војног речника - statio, што је означавало гарнизон у стању узбуне и припреме. Црква је „на стражи". However, in its true meaning complete or total post is the main expression of the rhythm of preparation and fullness that the Church lives as she and "expectation" of Christ in this world "and enter this world in the world to come." Here we can add to in the early Church called the post full term borrowed from the military vocabulary - statio, which meant a garrison in a state of emergency and prepare. The church is "on guard". Она очекује Женика у потпуној спремности и са радошћу. It is expected Bridegroom in complete readiness and joy. На тај начин потпуни пост не представља само пост чланова Цркве. In this way, a complete fast is not only post members of the Church. Он представља саму Цркву, у очекивању Христа који јој долази у Евхаристији, који ће доћи у слви кад се испуни време. It is the Church herself, in anticipation of her coming of Christ, who in the Eucharist, which will come in when they meet slvi time.
Сасвим је другачије значење другог вида поста, који ми називамо аскетским . It is quite another meaning other form of fasting, which we call an ascetic. У овом случају је циљ поста да човека ослободи незаконите тираније тела, подчињавања духа телу и његовим прохтевима, што је трагични резултат греха и човековог првородног греха. In this case the goal became to liberate man illegal tyranny of the body, the spirit of subordination to the body and its desires, which is the tragic result of sin and man's original sin. Лаганим и стрпљивим напором човек открива да „не живи само охлебу" - да у себи васпостааља примат духа. По неопходности и по својој природи, то је дуг и мукотрпан труд. Фактор време је битан, јер је потребан дуг период времена да се искорени и излечи општа и универзална болест, коју су људи почели да посматрају као своје „нормално" стање. Gentle and patient effort, one finds that "not only lives ohlebu" - that in itself vaspostaalja primacy of the spirit. By necessity and by its nature, it is a long and arduous effort. Time is an important factor because it required a long period of time to eradicate and general and universal cure disease, that people began to watch as their "normal" state. Вештина аскетског поста је профињена и усавршена у оквирима монашке традиције, а затим је прихваћена од стране целокупне Цркве. Skills of ascetic fasting has refined and perfected within the monastic tradition, and then was accepted by the whole Church. То је примена Христових речи на човека да демонске силе које човека поробљавају могуда буду побсђене једино „молитвом и постом". Она је заснована на примеру самога Христа, који је постио 40 дана па се онда суочио са Сатаном, и овим сусретом оповргао човекову подчињеност „само хлебу" и објавио његово ослобођење. It is the application of Christ's words to the man to demonic powers that enslave man Donga pobsđene only be "prayer and fasting." It is based on the example of Christ himself, who fasted 40 days and is then faced with Satan, and this meeting has denied the man's subordination " only bread and announced his release. Црква је издвојила четири временска периода за аскетски пост: пред Васкрс и Божић, пост Св. The church has set aside four time periods for the austere post: the Easter and Christmas, Old St. Ап. Ap. Петру и Павлу и пред Успенијем Божије Матере. Peter and Paul and the Dormition of the Mother of God. Четири пута у години она нас позива да се Светом терапијом поста очистимо и ослободимо од превласти тела. Four times a year she invites us to purify the Holy fasting therapy and free ourselves from the domination of the body. Терапија зависи од примене неких основних правила, међу којима је најважније „непрекидањс" поста, његово непрекидно трајање у времену. Therapy depends on the application of some basic rules, among which the most important "neprekidanjs" post, its continuous existence in time.
Ова разлика између два метода поста помаже нам да разумемо привиднe контрадикције у канонима, који регулишу пост. This difference between the two methods of fasting helps us to understand the apparent contradictions in the canons governing the post. Канон који забрањује пост недељом сматра да је на тај дан „прекид поста" пре свега условљен самом Евхаристијом, која испуњује очекивања и која, будући да је сврха сваког поста, истовремено представља и његов крај. То значи да недеља, дан Господњи, превазилази пост исто као што надмашује време. Другим речима, то значи да недеља, дан Царства Божијег не припада оном времену које је означено у посту као путовање према Царству Божијем. И тако недеља остаје не као дан поста већ као дан духовне радости. Canon prohibiting post on Sunday believes that in this day of "breaking the fast" first of all conditioned by the Eucharist, which fulfills expectations and that, since the purpose of each post, also represents the end of it. This means that Sunday, the Lord's Day, beyond the post just as it transcends time. In other words, it means that Sunday, as the Kingdom of God does not belong to that time which is significant in the post as a journey toward the kingdom of God. And so Sunday remains not as a day of fasting, but as a day of spiritual joy.
Међутим, док Евхаристија прекида тотални пост, она не прекида аскетски , који од нас, као што смо већ објаснили, сам по себи захтева континуитет напора. However, until a total interruption of the Eucharist post, it does not break the ascetic, who of us, as we have already explained, in itself requires a continuity of effort. То значи да прописи о храни, по којима се управља аскетски пост, остају на снази и за време недеља у Великом посту. This means that the food regulations, which rule austere post, will remain in effect during the weeks in Lent. Да бисмо били конкретни, месо и масноћа су забрањени, али само због „психо-соматског" карактера аскетског поста, јер Црква зна да тело, ако треба да буде „савладано", мора бити подвргнуто дугој и стрпљивој дисциплини уздржавања. To be specific, meat and fat are forbidden, but only because of "psycho-somatic" character of ascetic fasting, because the Church knows that body, if it should be "overcome", must be subjected to long and patient discipline of maintenance. У Русији, нпр. In Russia, for example. монаси нису никада јели месо. monks never eat meat. Али ово није значило да су постили на Васкрс или неки други велики празник. But this did not mean that they fasted on Easter or other major holiday. Може се рећи да одређени степен аскетског поста припада хришћанском животу као таквом и хришћани треба да га одржавају. It can be argued that some degree of ascetic fasting belongs to the Christian life as such and Christians need to maintain it. Али схватање, нажалост тако распрострањено, да се на Васкрс треба прејести и препити, тужна је и ружна карикатура истинитог духа Пасхе! But the perception, unfortunately so widespread, that on Easter to overeat and overdrink, the sad and ugly caricature of the true spirit of Passover! Трагично је, заиста, да се у иеким црквама народ одвраћа да на Васкрс прима свето Причешће, а дивне речи св. It is tragic indeed that the iekim churches to discourage people on Easter receiving Holy Communion, and the wonderful words of St.. Јована Златоуста - „трпеза је пуна. John Chrysostom - "table is full. Сви се наслађујете дивно! We all revel in wonderful! Теле је угојено, нека нико не оде гладан" - вероватно су схваћене као да се искључиво односе на богату садржину васкршњег стола. Празник је духовна реалност и да би се прославио како треба потребно је исто толико трезвености и духовне концентрације колико и у посту. The calf is fatted, let no one goes hungry - probably have to be understood as relating exclusively to the rich content of the Easter table. Feast is a spiritual reality and that would be celebrated as it should be the same number of sobriety and spiritual concentration as much as in the post.
Према томе, јасно треба да се разуме да нема противречности у чињеници да Црква настоји да се уздржавамо од извесне хране недељом за врсме поста и осуде поста на дан Евхаристије. So a clear need to understand that there is no contradiction in the fact that the Church is trying to abstain from certain foods on Sundays vrsme fasting and fasting condemnation of the Eucharist. Јасно је исто тако да можемо остварити прави духовни циљ поста ако се придржавамо и једног и другог правила - ако одржавамо евхаристички ритуал припреме и испуњења и устрајемо у напору „спасоносних четрдесет дана". Све ово нас води Литургији пређеосвећених дарова, која заузима посебно место у богослужењима за време поста. It is clear also that we can achieve true spiritual purpose of the post if the reserve of both the rules - if you keep evharistički ritual of preparation and fulfillment, and persist in making "life-saving forty days". All of this leads us to the Liturgy of the Presanctified gifts, which occupies a special place in worship during Lent.
Преузето из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана Taken from The Great Old priest Alexander Šmemana
Насловна
Вечерње причешће
18. март 2011 - 10:34
Home
Evening Communion
18. March 2011 - 10:34
The first and basic characteristic of the Liturgy of the Presanctified gifts is that it is the evening service. On the formal point of view it is a service of Communion, which is held after evening. In its earliest development it was devoid of ceremony you have today, so that its relationship with daily evening was even more pronounced. One wonders, therefore, the first question about the character of the Liturgy evening. But we know that in the Orthodox tradition, the Eucharist is always preceded by a period of fasting. This general principle explains the fact that the Eucharist, according to this different from all other services not specified his lesson, since the time of its service primarily depends on the nature of the day, which should be served
Tipik stipulates that the Eucharist is the great holiday serves a very early because Vigil performs the function of fasting and preparation. На мање празнике без бденија, Евхаристија се помера за касније тако да - бар теоретски - у данима преко недеље она треба да се служи у подне. On holidays no less vigil, the Eucharist is moved to later so that - at least in theory - in the days through the week it should be served at noon. Најзад, у данима када је прописан строг и потпун пост у трајању од једног дана, Св. Finally, in the days when prescribed by a strict and complete post for one day, Sv. Причешће - које на одређен начин „прекида" пост - прима се увече. Значење свих ових прописа, који су, данас, сасвим заборављени или занемарени, је просто: Евхаристија, будући да је увек крај припреме и испуњење очекивања, има своје време служења или каирос , у зависности од дужине потпуног поста. А овај последњи или је изражен у свеноћном бденију или у индивидуалном посту. А пошто су среда и петак за време Великог поста дани потпуног уздржавања, служба причешћа, која је испуњење тога поста, постаје вечерња служба или вечерњe славље. Иста је логика примењена и за Бадње вече и навечерје Богојављења, такође дане потпуног поста, када се Евхаристија служи после вечерња. Communion - which in a way "to cease" post - received in the evening. The meaning of these regulations, which are now quite forgotten or ignored, is simple: the Eucharist, as is always the end of preparation and fulfillment of expectations, has its time of service or kairos, depending on the length of the full post. And the last, or is expressed in svenoćnom bdeniju or the individual post. And since the Wednesday and Fridays during Great Lent days of complete abstinence, the service of communion, which is the fulfillment of that post, became the evening service or evening celebration. The same logic is applied and for Christmas Eve and Epiphany navečerje also the days of complete fasting, when the Eucharist is used after the evening.
Ако се Бадње вече или навечерје Богојављења догоди у суботу или недељу, који су по православној традицији евхаристички дани, „потпуно" уздржавање се продужава до петка. Још један пример: Ако сс Благовести догоде у било који дан Великог поста од понедељка до суботе, прописано је да се Евхаристија служи после вечерњег богослужења. Ова правила, која се многима данас чине архаичним и неважним откривају основни принцип православне литургичке духовности: Евхаристија је увек крај припреме и испуњсњс очекивања, а дани потпуне уздржљивости и пост, будући да је најинтензивнији израз Цркве као припреме, бивају „крунисани" вечерњим причешћем. If Christmas Eve and Epiphany navečerje happens on Saturday or Sunday, which the Orthodox tradition evharistički days, "full" support will be extended until Friday. Another example: If ss Annunciation happen at any day of Great Lent, Monday through Saturday, provided The Eucharist is to be used after the evening worship. These rules, which many today are archaic and irrelevant reveal the fundamental principle of Orthodox liturgical spirituality: The Eucharist is always the end of preparation and ispunjsnjs expectations, and the days of complete abstinence and fasting, as the most intense expression of the Church as preparation, are "crowned" the evening communion.
За среду и петак Великог поста Црква прописује потпуно уздржавање од хране до заласка сунца. For Wednesday and Friday Great Lent Church provides complete abstinence from food until sunset. Због тога су ови дани издвојени као подесни за посно причешће, које је као што смо напоменули, једно од суштинских средстава или „оружја" посне духовне борбе. Дани усредсређеног духовног и телесног напора обасјани су очекивањсм предстојећег причешћа Телом и Крвљу Христовом. Ово очекивање подржава наш напор, духовни и телесни. Оно га чини усмереним на радост вечерњег причешћа. „Подигнућу очи моје према висини откуда ми долази помоћ". Because the days are allocated as suitable for fasting Communion, which as we mentioned, one of the essential resources or "weapons" lean spiritual struggle. Usredsređenog days of spiritual and physical efforts are illuminated očekivanjsm upcoming Eucharist the Body and Blood of Christ. This expectation supports our effort, the spiritual and physical. It makes it directed to the delight of the evening communion. "raise up my eyes to the height whence comes my help."
И тада, у светлу сусрста са Христом, како је озбиљан и свечан дан који треба да проведем у свакодневном послу. And then, in the light susrsta with Christ, as a serious and solemn day that should be spend in your daily work. Како сићушне и незнатне ствари, које испуњавају моју свакидашњицу, на које сам толико навикао да на њих и не обраћам пажњу, добијају потпуно ново значење. How tiny and insignificant things that meet my everyday life, that I'm so used to them and not pay attention, get a whole new meaning. Свака реч коју изговорим, свако дело које учиним, свака мисао која прође кроз мој ум, постаје важна, јединствена, неопозива. Every word you utter, every action you make, every thought that passes through my mind, it becomes important, unique, irreversible. Она је или „на линији" мога очекивања Христа, или јој је противна. Само време, које ми тако лако траћимо, открива се у свом пуном значењу као време спаса или осуде. Цео наш живот постаје онаквим каквим га је Христос учинио када је дошао у овај свет - вазнесење к Њему, или бежање од Њега у таму и пропаст. It is either "on line" my expectations of Christ, or who is against. Only time we wasting so easy, it is revealed in its full meaning as a time of salvation or condemnation. Our whole life becomes the way he did it was when Christ came in this world - Ascension to him, or running away from him in the darkness and destruction.
Нигде није боље и пуније откривено право значење уопште поста, и Великог поста, него у данима вечерњег Причешћа - значење не само Поста него и Цркве и хришћанског живота у њиховој свеобухватности. Nowhere is better and more fully revealed the true meaning of fasting in general, and Great Lent, but in the days evening Communion - meaning not only posts but also the Church and Christian life in their comprehensiveness. Целокупан живот, целокупно време, нада, узношење, сама васељена - у Христу су постали очекивање, припрема, нада и узношење. Entire life, the whole time, hope, glorification, the universe itself - in Christ have become an expectation, preparation, hopes and glorification. Христос је дошао, Царство Божије наступа! Christ came, the kingdom of God shows! У „овом свету" можемо само наслућивати Славу и радост Царства небеског, а ипак као Црква, ми у духу већ живимо у томе Царству и окупљамо се за трпезом Господњом, где у дубини срца сазерцавамо Његову нестворену светлост и сјај. Ово нам је наслућивање дано да бисмо могли желети и волети Царство Божије и жудети за савршенијим заједничарством са Богом у предстојећем „дану без вечери", и сваки пут, опет, пошто смо окусили „мир и радост Царства нeбеског", враћамо се у овај свет и поново се налазимо на дугом, уском и тешком путу. Од славља се враћамо у живот поста, у живот припреме и очекивања. Очекујемо вечер овог света у коме ћемо учествовати у „тихој светлости свете Божијe славе", почетку који неће имати краја. In "this world" we can only guess glory and joy of the Kingdom of Heaven, and yet as a church, we already live in the spirit of that kingdom and gather up the table of the Lord, where the depth of my heart sazercavamo His uncreated light and shine. This was a hint given that we could want and the Kingdom of God to love and yearn for a more perfect communautarist with God in the upcoming "day without evening", and each time, once again, having tasted the peace and joy of the Kingdom of Heaven ", we return to this world and once again we are on long, narrow and difficult road. The celebration will return to the life of fasting, the life of preparation and expectation. We expect an evening of world in which we participate in "quiet light of the holy glory of God", which initially will have no end.
Преузето из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана Taken from The Great Old priest Alexander Šmemana
**************************************************************
Liturgy of Presanctified Gifts: the meaning of fasting and communion
18.
18.
март 2011 - 9:30
March 2011 - 9:30
Два значења причешћа Two meanings of the Eucharist
Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумсвањe и, пошто јe спeсцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Of all liturgičkih rules relating to the Great Fast, is one of decisive importance for its razumsvanje and, as spescifično for Orthodoxy, is in many ways the key to understanding the Orthodox liturgical tradition. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. It is a rule that prohibits Liturgical posts during the week. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка - са једним изузетком - на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Clearly indicated: The sacred liturgy can not under any circumstances to speak during the fasting from Monday to Friday - with one exception - the feast of the Annunciation, if it happens in these last days. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова . Wednesday and Friday evening is a special communion service: called the Liturgy of Presanctified gifts.
Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних" и „заупокојених" литургија током целог Поста. The meaning of this rule is so forgotten that is not observed in many parishes, particularly those who were exposed to Latin and Western influence, and has increased with daily service to the "private" and "zaupokojenih" liturgy throughout the posts. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа" и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. And where is the rule and held, has not made any effort to overcome the formal adherence to "rules" and understand its spiritual meaning, the deep logic of Great Lent. It is, therefore, to further explain the meaning of this rule goes beyond the Great Lent and explains the entire Orthodox liturgical tradition.
У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристијс са пошћењем. In general terms, here we have an expression and application of a bit liturgičkog principles: discrepancies Evharistijs with fasting. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. In order, however, understand the meaning of this principle, we must not start with fasting than with the Eucharist. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. In the Orthodox tradition, which in this profoundly different from evharističke theology and practice of Western Catholicism, the Eucharist has always had a festive and joyful character. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава - у сасвим реалном смислу - Његовог Васкрсења. It is, above all, holy mystery of Christ coming and presence among students and hence the celebrations - in a very real sense - His Resurrection. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ" Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба"; то је вечити извор „експерименталног" и „егзистенцијалног" знања Цркве о Васкрсењу. Indeed, the arrival and presence of Christ in the Eucharist, the Church as proof "of His Resurrection. It is the joy of burning hearts of the apostles when they are on their way to Emmaus, Christ showed" the breaking of bread and this is the eternal source of "experimental" and " existential "knowledge of the Church of the Resurrection. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена". Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. The students did not really see the resurrection, however, believed in him, not because it is a fact learned, but because they saw the risen Lord, when "the door was closed." He appeared among them and participated in their meal.
Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца", исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показујс „у ломљењу хлеба". The Eucharist is the same coming and presence, the same joy and inflammation of the heart, "as irrational, and absolute knowledge that the risen Lord pokazujs" in the breaking of bread ". Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан - дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. This joy is so great that, for the early Church of the Eucharist was not one of ordinary days, but the Lord's Day - a day that is beyond time, because in the Eucharist, but sees the Kingdom of God. Сам Христос јс на Тајној вечери рекао својим ученицима да им јс даровао Царство да би могли ,да једу и пију у Његовом Царству". Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме". I js Christ at the Last Supper he said to his disciples that they gave js Empire to be able to eat and drink in His Kingdom. "Because the Eucharist is the presence of the risen Lord who ascended into heaven and sits at the right hand of the Father, it is therefore, participation in the Kingdom by the "joy and peace in the Holy Spirit." Причешће је „храна бесмртности", „небески хлеб", а приближавање Светој Трпези је истинито вазнесењс на небо. Communion is the "food of immortality," "heavenly bread", and approaching the holy table is true vaznesenjs to heaven. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. So is the Eucharist Feast of the Church, but, rather, the Church as a holiday, the joy of Christ's presence, as well as participation in the eternal joy of the Kingdom of God. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће" - у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству..." Every time the Church is the Eucharist, it is "at home" - in heaven, it is there where it exalts Christ ascended that we might "eat and drink to His table in His Kingdom ..." Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. So we can understand why the Eucharist is incompatible with the post, because the post, as we continue to see - the main expression of church in state Travel, and only when it is on its way to the Celestial Empire. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". The "sons of the Empire," says Christ, "I can not fast while the Bridegroom is with them."
Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? So why, then, maybe someone will ask, gives Communion in the days of fasting during the Liturgy of the Presanctified gifts? Да ли се то противи наведеном принципу? Whether it is contrary to these principles? Да бисмо одговорили на ово питањс, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. To answer this pitanjs, need to take into consideration other aspskt Orthodox understanding of Communion, its importance as a source of power which keeps our spiritual power. Ако је свето Причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери" у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи , имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света" још није предао. If the Holy Communion, as we have seen, the fulfillment of all our accomplishments and efforts, a goal we seek, the ultimate joy of our Christian life, it is also the source of the necessity and the beginning of our spiritual effort, a divine gift, which allows us to know that we want and strive for "more perfect communautarist the day without evening," the kingdom of God. For the kingdom, although there has been, but out of the Church, should be completed and in its perfection projavljeno at the end of time when God will fulfill all the stuff himself. We know and advance to participate. We are now taking part in the Kingdom to come, we have a hunch and a foretaste of glory and bliss, but we are still on earth, and our entire earthly existence is a long and often arduous path to the final Day of the Lord. We need to this way help and support, strength and consolation, because the "prince of this world" has not yet been released. Баш напротив. Quite the contrary. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Knowing that Christ will defeat him in preparing the final battle against the fierce God to be torn from him as much as possible. Ова је битка тако тешка, а „врата адова" тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу" и о мало њих који могу да њим иду. This battle is so difficult, and "door adov" so powerful that we have Christ speaks of the "narrow road" and the few who can go to him. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна" која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили свето Причешће ми се молимо: In this struggle, our main help the Body and Blood of Christ, is "the pressing food" that keeps us spiritually and, despite all the temptations and dangers, it seems to be followers of Christ. As we receive Holy Communion we pray:
„... дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, "... Let these gifts are for me the healing of soul and body,
на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, the odgonjenje each opponent, the enlightenment of the eyes of my heart,
на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, the peace of my mental powers, the nepostidnu faith, to love without hypocrisy,
на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, to meet premudrošću, the maintenance of thy commandments,
на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога... umnoženje the divine grace and Thy Thy Kingdom for adoption ...
Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце ... Do not destroy me, my Creator, but come into my limbs, veins and heart ...
да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, to every evil and every bodily passion fled from me like from fire,
кроз причешће постајем Твојим обиталиштем ..." through the Eucharist becomes your dwelling place ... "
Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је - по Еванђељу - зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. If Lent and fasting increased mean fight, that is - according to the Gospel - because we are faced with evil and all its powers, and we therefore need help and the power of the divine fire. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. That is the meaning of the special Lenten Communion with pre-sanctified Gifts ie. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече. Gifts sanctified the Eucharist last week and kept at the altar for the communion of the faithful on Wednesday and Friday night.
У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. In the lean days of the Eucharist is not served because this service was a constant rise of joy, however, in the Church there is a continuous presence of fruit Eucharist. Исто као што се „видљиви" Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као света Тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна" и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста. Just as the "visible" Christ ascended to heaven and it was invisibly present in the world, or Passover which is celebrated once a year, and its rays illuminate the whole life of the Church, or Kingdom of God is yet to come but is already among us, the same it is with the Eucharist. As the world mystery and celebration of the Kingdom of God, Feast of the Church as it is incompatible with fasting and do not speak up during the Great Lent. The grace and power of the Empire, which already operates in the world, like our "the pressing food and weapons in our spiritual warfare, it is in the center post, it is, indeed, heavenly manna that keeps us in life during our journey through the wilderness of the Great Lent.
Два значења поста Two meanings of fasting
Поставља се питање: ако се Евхаристија не подудара са постом, зашто се ипак њено служење прописује у суботу и недељу Великог поста, и то без „прекидања" пошћења? У овоме изгледа као да Црквени канони противрече један другом. Док неки од њих забрањују пост у недељу, други забрањују да пост буде прекидан током свих четрдесет дана Великог поста. Ова противречност је само привидна, јер два правила, која се на први поглед узајамно искључују, у ствари третирају два сасвим различита значења садржана у термину поста. Ово је важно да се разуме, јер ми овде откривамо православну „философију поста", неопходну за наш целокупан духовни напор. The question is: if the Eucharist does not match the post, why still provides this service on Saturday and Sunday of Great Lent, and without "breaking" fasting? This seems to contradict the canons one another. While some of them prohibit post On Sunday, another prohibiting the post being interrupted during the forty days of Great Lent. This contradiction is only apparent because the two rules, which at first glance, mutually exclusive, in fact, treat the two quite different meanings contained in the period of fasting. This is important to to understand, because here we find the Orthodox "philosophy became" necessary for our entire spiritual effort.
Постоје два пута и начина поста и они имају корен у Св. There are two paths and how fast they have roots in St.. Писму и Св. Scripture and Holy. Предању. Tradition. Они одговарају двојаким стањима и потребама човека. They correspond to a twofold situation and needs of man. Први може бити означен као тотални пост. The first can be labeled as a total post. Он се састоји у потпуном уздржавању од јела и пића. It consists in the complete abstinence from food and drink. Други би се могао означити као аскетски пост јер се, углавном, састоји од уздржавања само од одређене хране и од битног смањења дијеталног режима. Тотални пост, по својој природи, је по трајању кратак и ограничен је на један дан или чак на део дана. Others could be described as austere post because, generally, consists of only abstinence from certain foods and the significant reduction in the dietary regime. Total post, by its nature, is short in duration and is limited to one day or even on the day. Још од самог настанка хришћанства, он је био схваћен као стањс припреме и очекивања - стање духовне концетрације на оно што треба да дође. Since the very beginning of Christianity, he was seen as stanjs preparation and expectations - a state of spiritual concentration on what is to come. Овде физичка глад одговара духовном очекивању испуњења, „отварању", и припреми целог људског бића за радост која се приближава. Стога у литургичкој традицији Цркве наилазимо на тотални пост као на последњу и коначну припрему за Велики пост, за одлучујући духовни догађај. Налазимо га, на пример, уочи Божића и Богојављења, а изнад свега, у Евхаристичком посту, суштинском виду наше припреме за месијанску гозбу за трпезом Христовом у Његовом Царству. Евхаристији увек претходи овај потпуни пост, који може да варира у трајању, али који за Цркву представља неопходни услов за примање светог Причешћа. Многи погрешно разумеју ово правило и у њему не виде ништа друго него некакав архаични пропис, и питају се зашто празан стомак треба да буде предуслов за примање Св. Тајне. Сведено на физичко и грубо „физиолошко" поимање, и схваћено само дисциплински, ово правило, разуме се, губи своје значење. Here, physical hunger suits pending spiritual fulfillment, "opening", and the preparation of the entire human beings for the joy that is approaching. Liturgičkoj Therefore the tradition of the Church we find the total post as the last and final preparation for Lent, the crucial spiritual event. It is found, For example, on the eve of Christmas and Epiphany, and above all, in Evharističkom post, essential form of our preparation for the messianic banquet at the table of Christ in His Kingdom. Eucharist always precedes the full post, which can vary in duration, but that the Church is necessary condition for receiving Holy Communion. Many misunderstand this rule and it does not see anything other than some archaic law, and wonder why an empty stomach should be a prerequisite for receiving Holy. Secrets. Reduced to physical and rough "physiological" conception, and understood only discipline, this rule, of course, has lost its meaning. Римски католицизам је већ одавно духовни смисао поста заменио јуридичким и дисциплинарним смислом (нпр. право на „ослобођење" поста, као да је пост потребан Богу а не човеку!). Стога није чудновато да је у садашње време у римокатолицизму у потпуности укинут „евхаристички" пост. Roman Catholicism has long since replaced the spiritual meaning of fasting juridical and disciplinary sense (eg entitlement to "liberation" of fasting, as if the post needs to God and not man!). It is no wonder that at the present time in Roman Catholicism completely abolished "evharistički "post. Ипак, по свом правом значењу потпуни или тотални пост представља главни израз онога ритма припреме и пуноће којима Црква живи пошто је она и „очекивање" Христа у „овом свету" и улазак овог света у „свет који долази". Овде можемо да додамо да се у раној Цркви овај потпуни пост називао изразом позајмљеним из војног речника - statio, што је означавало гарнизон у стању узбуне и припреме. Црква је „на стражи". However, in its true meaning complete or total post is the main expression of the rhythm of preparation and fullness that the Church lives as she and "expectation" of Christ in this world "and enter this world in the world to come." Here we can add to in the early Church called the post full term borrowed from the military vocabulary - statio, which meant a garrison in a state of emergency and prepare. The church is "on guard". Она очекује Женика у потпуној спремности и са радошћу. It is expected Bridegroom in complete readiness and joy. На тај начин потпуни пост не представља само пост чланова Цркве. In this way, a complete fast is not only post members of the Church. Он представља саму Цркву, у очекивању Христа који јој долази у Евхаристији, који ће доћи у слви кад се испуни време. It is the Church herself, in anticipation of her coming of Christ, who in the Eucharist, which will come in when they meet slvi time.
Сасвим је другачије значење другог вида поста, који ми називамо аскетским . It is quite another meaning other form of fasting, which we call an ascetic. У овом случају је циљ поста да човека ослободи незаконите тираније тела, подчињавања духа телу и његовим прохтевима, што је трагични резултат греха и човековог првородног греха. In this case the goal became to liberate man illegal tyranny of the body, the spirit of subordination to the body and its desires, which is the tragic result of sin and man's original sin. Лаганим и стрпљивим напором човек открива да „не живи само охлебу" - да у себи васпостааља примат духа. По неопходности и по својој природи, то је дуг и мукотрпан труд. Фактор време је битан, јер је потребан дуг период времена да се искорени и излечи општа и универзална болест, коју су људи почели да посматрају као своје „нормално" стање. Gentle and patient effort, one finds that "not only lives ohlebu" - that in itself vaspostaalja primacy of the spirit. By necessity and by its nature, it is a long and arduous effort. Time is an important factor because it required a long period of time to eradicate and general and universal cure disease, that people began to watch as their "normal" state. Вештина аскетског поста је профињена и усавршена у оквирима монашке традиције, а затим је прихваћена од стране целокупне Цркве. Skills of ascetic fasting has refined and perfected within the monastic tradition, and then was accepted by the whole Church. То је примена Христових речи на човека да демонске силе које човека поробљавају могуда буду побсђене једино „молитвом и постом". Она је заснована на примеру самога Христа, који је постио 40 дана па се онда суочио са Сатаном, и овим сусретом оповргао човекову подчињеност „само хлебу" и објавио његово ослобођење. It is the application of Christ's words to the man to demonic powers that enslave man Donga pobsđene only be "prayer and fasting." It is based on the example of Christ himself, who fasted 40 days and is then faced with Satan, and this meeting has denied the man's subordination " only bread and announced his release. Црква је издвојила четири временска периода за аскетски пост: пред Васкрс и Божић, пост Св. The church has set aside four time periods for the austere post: the Easter and Christmas, Old St. Ап. Ap. Петру и Павлу и пред Успенијем Божије Матере. Peter and Paul and the Dormition of the Mother of God. Четири пута у години она нас позива да се Светом терапијом поста очистимо и ослободимо од превласти тела. Four times a year she invites us to purify the Holy fasting therapy and free ourselves from the domination of the body. Терапија зависи од примене неких основних правила, међу којима је најважније „непрекидањс" поста, његово непрекидно трајање у времену. Therapy depends on the application of some basic rules, among which the most important "neprekidanjs" post, its continuous existence in time.
Ова разлика између два метода поста помаже нам да разумемо привиднe контрадикције у канонима, који регулишу пост. This difference between the two methods of fasting helps us to understand the apparent contradictions in the canons governing the post. Канон који забрањује пост недељом сматра да је на тај дан „прекид поста" пре свега условљен самом Евхаристијом, која испуњује очекивања и која, будући да је сврха сваког поста, истовремено представља и његов крај. То значи да недеља, дан Господњи, превазилази пост исто као што надмашује време. Другим речима, то значи да недеља, дан Царства Божијег не припада оном времену које је означено у посту као путовање према Царству Божијем. И тако недеља остаје не као дан поста већ као дан духовне радости. Canon prohibiting post on Sunday believes that in this day of "breaking the fast" first of all conditioned by the Eucharist, which fulfills expectations and that, since the purpose of each post, also represents the end of it. This means that Sunday, the Lord's Day, beyond the post just as it transcends time. In other words, it means that Sunday, as the Kingdom of God does not belong to that time which is significant in the post as a journey toward the kingdom of God. And so Sunday remains not as a day of fasting, but as a day of spiritual joy.
Међутим, док Евхаристија прекида тотални пост, она не прекида аскетски , који од нас, као што смо већ објаснили, сам по себи захтева континуитет напора. However, until a total interruption of the Eucharist post, it does not break the ascetic, who of us, as we have already explained, in itself requires a continuity of effort. То значи да прописи о храни, по којима се управља аскетски пост, остају на снази и за време недеља у Великом посту. This means that the food regulations, which rule austere post, will remain in effect during the weeks in Lent. Да бисмо били конкретни, месо и масноћа су забрањени, али само због „психо-соматског" карактера аскетског поста, јер Црква зна да тело, ако треба да буде „савладано", мора бити подвргнуто дугој и стрпљивој дисциплини уздржавања. To be specific, meat and fat are forbidden, but only because of "psycho-somatic" character of ascetic fasting, because the Church knows that body, if it should be "overcome", must be subjected to long and patient discipline of maintenance. У Русији, нпр. In Russia, for example. монаси нису никада јели месо. monks never eat meat. Али ово није значило да су постили на Васкрс или неки други велики празник. But this did not mean that they fasted on Easter or other major holiday. Може се рећи да одређени степен аскетског поста припада хришћанском животу као таквом и хришћани треба да га одржавају. It can be argued that some degree of ascetic fasting belongs to the Christian life as such and Christians need to maintain it. Али схватање, нажалост тако распрострањено, да се на Васкрс треба прејести и препити, тужна је и ружна карикатура истинитог духа Пасхе! But the perception, unfortunately so widespread, that on Easter to overeat and overdrink, the sad and ugly caricature of the true spirit of Passover! Трагично је, заиста, да се у иеким црквама народ одвраћа да на Васкрс прима свето Причешће, а дивне речи св. It is tragic indeed that the iekim churches to discourage people on Easter receiving Holy Communion, and the wonderful words of St.. Јована Златоуста - „трпеза је пуна. John Chrysostom - "table is full. Сви се наслађујете дивно! We all revel in wonderful! Теле је угојено, нека нико не оде гладан" - вероватно су схваћене као да се искључиво односе на богату садржину васкршњег стола. Празник је духовна реалност и да би се прославио како треба потребно је исто толико трезвености и духовне концентрације колико и у посту. The calf is fatted, let no one goes hungry - probably have to be understood as relating exclusively to the rich content of the Easter table. Feast is a spiritual reality and that would be celebrated as it should be the same number of sobriety and spiritual concentration as much as in the post.
Према томе, јасно треба да се разуме да нема противречности у чињеници да Црква настоји да се уздржавамо од извесне хране недељом за врсме поста и осуде поста на дан Евхаристије. So a clear need to understand that there is no contradiction in the fact that the Church is trying to abstain from certain foods on Sundays vrsme fasting and fasting condemnation of the Eucharist. Јасно је исто тако да можемо остварити прави духовни циљ поста ако се придржавамо и једног и другог правила - ако одржавамо евхаристички ритуал припреме и испуњења и устрајемо у напору „спасоносних четрдесет дана". Све ово нас води Литургији пређеосвећених дарова, која заузима посебно место у богослужењима за време поста. It is clear also that we can achieve true spiritual purpose of the post if the reserve of both the rules - if you keep evharistički ritual of preparation and fulfillment, and persist in making "life-saving forty days". All of this leads us to the Liturgy of the Presanctified gifts, which occupies a special place in worship during Lent.
Преузето из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана Taken from The Great Old priest Alexander Šmemana
No comments:
Post a Comment